Jedno od bolje plaćenih zanimanja za koje nikad nije problem naći posao, jeste vozač u međunarodnom transportu. Iako je to zanimanje nekima neatraktivno zbog čestog odsustvovanja, znajte da ono donosi zaradu i do 2.000 evra mesečno, ukoliko radite u zemljama EU, ali za njega su vam potrebna određena znanja i stručne kvalifikacije.

Zoran Spasić, stručnjak iz Zavoda za unapređenje obrazovanja, kaže da u zemljama EU, pored vozače dozvole za C, CE ili D kategoriju vozač mora posedovati i licencu za obavljanje poslova profesionalnog vozača, (Cercificate of Professional Competence – СРС), EURO COD 95.

U Srbiji posedovanje licence nije potrebno, iako je predviđeno Zakonom o bezbednosti saobraćaja, jer još nije donet podzakonski akt koji bi trebalo bliže da reguliše izdavanje ove licence.

– Za sada polaganje za licencu vrši se u zemljama članicama EU, najčešće u Sloveniji. Dobijanjem Licence i EUROCOD 95 zainteresovani stiču uslov za dobijanje radne vize u zemljama EU – kaže Spasić.

Neđo Mandić, predsednik Poslovnog udruženja „Međunarodni transport“ kaže da vozačka dozvola nije jedini uslov.

– Obavljanje posla profesionalnog vozača ne podrazumeva samo upravljanje vozilom, već i različita znanja i veštine koje su neophodne da bi vozač mogao svoj posao da obavlja efikasno.  Ta znanja i veštine vozači jedino mogu da steknu praksom kod poslodavca jer obrazovni sistem u Srbiji nije prilagođen potrebama transportnog tržišta. Kako danas Srbija praktično ne školuje vozače koji mogu odmah po završetku školovanja da obavljaju posao vozača u međunarodnom prevozu tereta, prevoznici praktično i ne dobijaju gotove profesionalne vozače već su primorani sami da ih obučavaju što iziskuje mnogo vremena i novca – kaže on.

Tatjana Ivanović, konsultant, kaže da je zahtevani nivo znanja i veština za obavljanje posla vozača danas veći nego ranije, a zahtevi se u kontinuitetu uvećavaju.

– Osim veštine upravljanja vozilom, od današnjeg vozača se očekuje da poznaje ekonomsko okruženje drumskog prevoza i organizaciju tržišta, tehničke standarde, pravila pristupa tržištu, prava i obaveze koje proizilaze iz ugovora o prevozu, dokumenta koja prate vozilo, vozača i teret, carinske postupke i procedure, pravila o radnom vremenu i vremenima upravljanja, pauza i odmora vozača, načine plaćanja taksi, putarina i naknada za korišćenje putne infrastrukture, korišćenje novih tehnologija (sistemi za rutiranje, navigaciju, komunikaciju, praćenje i dr.), pravila za bezbedan i zdrav rad, pravila koja važe u slučaju prevoza specifičnih tereta (opasan teret, otpad, žive životinje, vangabaritni teret, lakokvarljive namirnice) – -nabraja naša sagovornica.

Sticanje nabrojanih znanja i veština nije ni lako, ni brzo ni jeftino, nastavlja ona.

– Usled nedostatka finansijskih i vremenskih resursa obuka se uglavnom obavlja u toku realizacije transportnog procesa kod poslodavca, i to kroz posmatranje rada iskusnijih vozača, a ne retko i sticanjem sopstvenog iskustva i učenjem na greškama koje su po pravilu izuzetno skupe. Jasno je da to nije dovoljno i da je obuka, odnosno osposobljavanje novih lica za zanimanje vozača, i to na jedan drugačiji način, neophodna – kaže Tatjana Ivanović.

Ostavite komentar

Unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime